O nama

Na starom turskom drumu, pred begaljičkim brdom, gde su nekada karavani odmarali konje i putnici tražili hlad i gutljaj utehe, stajala je kafana pra-čukun dede Milića, rodonačelnika familije Milićević.

Godina je bila 1792, a vreme se tada merilo čašama vina i iskrenim rečima među ljudima. U toj kafani, pod krovom od hrastovine i senkom podavalskih obronaka, služilo se vino crveno kao strast, belo kao mir duše. Grožđe su gajile ruke koje su poznavale zemlju bolje od samih reči. Zemlja je disala, sunce je zlatilo lozu, a vetrovi su nosili miris vina niz drum sve do onih koji su umeli da zastanu i osete život u kapima. Vino je tada bilo više od pića, bilo je zavet, molitva i pesma. Pilo se kad se rađalo, kad se ženilo, kad se tugovalo i kad se slavilo. Kafana je, sa prekidima, disala sve do iza Prvog svetskog rata, kada su se vrata zatvorila, a poslednji putnik ostavio čašu na sto.

Ali tradicija, ona se ne gasi. Ona nastavlja da živi u tišini podruma, u drvenim buradima što čuvaju miris prošlosti, u rukama onih koji pamte. Vladan Milićević, poslednji lastar stare loze, ponovo je probudio uspavanu priču.

Godine 2021. ozvaničio je ono što nikada nije prestalo da postoji – Vinariju Milićević.
Spojio je nasleđe predaka i savremenu umetnost vina, podario joj ime „Vladavina“, kao znak da vino može vladati srcima, a tradicija vremenom. I danas, kada se čaša podigne, u svakom gutljaju odzvanja šum prošlih vekova, glas dede iz kafane, miris zemlje sa Podavala, toplo sunce koje ljubi grozd. To vino nosi dušu, ono ne teče samo kroz čašu, već i kroz krv onih koji veruju da se koreni ne čupaju, već zalivaju.

Jer Vladavina nije samo ime, već priča o trajnosti, o ponosu, o životu što sazreva kao vino, polako, dostojanstveno, s merom.